Hipatija - Platon u telu Afrodite

Na predavanja sveznajuće Hipatije u Aleksandriju su hrlili mladi s tri kontinenta. Njen sjajan um bio je praćen izuzetnom fizičkom lepotom a završila je na krajnje tragičan način.

Aleksandrija, jedan od najblistavijih antičkih gradova, megalopolis u kome su jedna pored druge, katkad u miru, ali neretko i u veoma ogorčenom i nasilnom sučeljavanju, živele raznolike etničke grupacije, luka u kojoj su se sretale različite kulture, boje i mirisi dalekih zemalja, jedno od velikih intelektualnih središta starog veka, zavičajno je mesto jedne od najumnijih žena u istoriji – Hipatije. Ona je do kraja života ostala vezana za ovaj grad na južnim obalama Sredozemlja: u njemu se rodila, stekla izvanredno obrazovanje i, naposletku, tragično završila život.

Hipatija je imala tu nesreću da živi u vremenu kad se civilizacija, kojoj je pripadala svojim shvatanjima, umom i celokupnim bićem, nepovratno primicala zalasku, kad je bivala potisnuta novim i umnogome drugačijim verskim i kulturnim obrascima, kad je, dakle, lagano, ali neumitno odumirala. Živela je u vremenu kad se ta zasenjujuća antička civilizacija, unekoliko dezorijentisana i umnogome pokolebana, koja je, u stvari, već davno prošla svoj zenit, povlačila pred naletima intelektualno slabije, ali prodorne i pune snage hrišćanske civilizacije. Ona je bila upravo jedan od uzornih pripadnika istančane i nadmoćne paganske kulture i nauke antičkog razdoblja, jedne od najsjajnijih epoha u sveukupnoj ljudskoj istoriji.

Matematičareva kći

Podatke iz njene biografije nije lako uskladiti jer su oskudni i delimični, katkad i ne sasvim podudarni, pa se njen životopis može uspostaviti samo u najopštijim crtama. Naučnica Hipatija pominje se u nekoliko izvora: u crkvenim istorijama Sokrata Sholastika i Filostorgija iz prve polovine 5. veka, u pismima njenog učenika Sinesija iz Kirene, u poznatom leksikonu „Suda” iz znatno kasnijeg vremena, kao i u hronikama Jovana Malale i Jovana iz Nikiu.

Nije lako utvrditi ni tačno vreme Hipatijinog rođenja, pa se mišljenja savremenih istraživača koji su se bavili njenim životom i delom u znatnoj meri razilaze. Po mišljenju jednih, na svet je došla između 355. i 360. godine, ali ima i onih koji smatraju da je rođena kasnije, oko 370. godine. Naklonost i ljubav prema matematici, koja je na neki način nalikovala istinskoj strasti, dugovala je ocu Teonu. Prema nekim podacima, on je bio jedan od poslednjih upravnika glasovitog aleksandrijskog Musiona, „hrama muza”, svojevrsne škole umetnosti i učenosti koja je imala veliku i dugu tradiciju. U Musion je bilo uključeno nekoliko učilišta, kao i velika Aleksandrijska biblioteka. O Hipatijinoj majci i o tome kako su proticale njene najranije godine nemamo nikakvih podataka.

Teon je bio znameniti matematičar i astronom koji je ponovo izdao Euklidova dela. Podsetimo se da je reč o jednom od najvećih matematičara starog veka čiji se glavni naučni spis „Elementi” s razlogom smatra najznačajnijim matematičkim delom antičkog sveta. Osim toga, Teon je načinio i komentare na dela grčkog matematičara, astronoma i geografa Klaudija Ptolomeja. U tom zahtevnom i vrlo odgovornom poslu poznatom matematičaru dragocenu podršku i pomoć pružila je njegova kći Hipatija. Tako je, na primer, pregledala i ispravljala treću knjigu očevih komentara na čuveno Ptolomejevo delo „Veliki zbornik”, kasnije prevedeno na arapski i poznato pod imenom „Almagest”. Štaviše, ona je kao naučnik i nadmašila svog roditelja.

Nije na odmet naglasiti da su i Euklid i Ptolomej pripadali velikoj plejadi aleksandrijskih naučnika. Podsetimo se da je Aleksandriju osnovao Aleksandar Veliki 331. godine pre naše ere, da se u ovom gradu nalazila najveća biblioteka antičkog sveta i da je do Hipatijinog vremena ovo civilizacijsko središte imalo već više od sedam vekova blistave istorije.

Iznad svih filozofa

Grčki jezik poznaje reč polihistor (polyistor) koja označava čoveka ogromnog znanja, upućenog u sve nauke. Nekada, u antici, srednjem veku ili, možda, u doba renesanse, to je bilo moguće. Danas, kad se ljudsko znanje vrtoglavo uvećava i umnogostručuje, to je postalo nemoguće. U srpskom jeziku bi reči polihistor odgovarala reč mnogoznalac ili sveznalica, mada ova druga katkad može da ima i pomalo ironično značenje, a možda najviše naša stara i već gotovo zaboravljena reč – sveznadar. Upravo ta reč primenljiva je kao svojevrstan epitet uz Hipatiju iz Aleksandrije. Ona je bila izvanredno upućena u matematiku, astronomiju, mehaniku i filozofiju.

Hipatija je u Aleksandriji, između ostalog, predavala filozofiju Aristotela i Platona, a čini se da je preko Plotina, mislioca 3. veka, bila upoznata i s neoplatoničarskim idejama. Sokrat Sholastik podvlači činjenicu da je ona svojom učenošću nadmašivala sve savremene filozofe i dodaje da je bila jedna od žena o kojima treba govoriti s dužnim poštovanjem i uvažavanjem. Dodajmo da je ovo nešto najviše što jedan ubeđeni hrišćanski pisac može izreći za nekog paganski usmerenog intelektualca.

Očigledno je Hipatija izrasla u izvanrednog profesora, učitelja s osobenom harizmom, jer se o njenim predavanjima nadaleko čulo. Zbog toga su mladi ljudi iz raznih delova prostranog Vizantijskog carstva – koje je tada u pravom smislu reči bilo svetska imperija raširena na tri kontinenta, u Evropi, Aziji i Africi – dolazili da je slušaju i da joj budu studenti. Kako piše Sinesije iz Kirene, u nastavi na učilištu u Aleksandriji Hipatija je osim filozofskih pretresala i pitanja iz fizike i drugih nauka kao što su, na primer, astronomija, geometrija ili mehanika. Kao njen učenik, on sa zahvalnošću i divljenjem piše kako je Hipatija pokazala veliko znanje mehanike i tehnike kad mu je kasnije pomagala da osmisli hidrometar i srebrni astrolab.

Danas se pouzdano zna da je Hipatija napisala komentare na delo „Konusni preseci”, spis Apolonija koji je poticao iz Perge u maloazijskoj oblasti Pamfiliji. Radi se o grčkom matematičaru iz Euklidove aleksandrijske škole koji je živeo i radio oko 200. godine pre naše ere. On je bio autor čuvenog dela o presecima konusa, a od ukupno osam knjiga prve četiri sačuvane su u originalu, sledeće tri u arapskom prevodu, dok je poslednja, osma, izgubljena. U ovom delu Apolonije je prvi uveo elipsu, hiperbolu i parabolu kao konusne preseke. Nažalost, Hipatijini komentari na delo „Konusni preseci” nisu sačuvani.

Osim komentara na dela Apolonija iz Perge, Hipatija je sličan trud uložila i kad su u pitanju dela grčkog matematičara Diofanta iz 3. veka koji je takođe poticao iz Aleksandrije. Bio je to učenjak koji je raspravljao o algebarskim problemima. On je u delu „Aritmetika”, od čijih je trinaest knjiga sačuvano samo šest, objašnjavao jednačine s celim koeficijentima i primenjivao vlastiti originalni postupak za njihovo rešavanje. Međutim, kao i u prethodnom slučaju, kad se radilo o Apoloniju iz Perge, ni Hipatijini komentari na Diofanta nisu doprli do našeg vremena.

Ipak, mora se priznati da se u pojedinim Hipatijinim stavovima, kao i stavovima ostalih mislilaca i delatnika „poznog” paganstva uostalom, na neki način osećaju izvesni znaci podražavanja nekada briljantnog sveta ideja, znaci „umora” i nemoći jedne već precvetale civilizacije. To se pokazivalo i u činjenici da su i najveći umovi kasnog paganstva snagu crpli više iz odbijanja da prihvate novu, hrišćansku veru i njena načela, veru koja je zagospodarila ondašnjim svetom, nego iz vrednosnog sistema i originalnosti vlastitog učenja.

Na osnovu onog što znamo o Hipatiji, čini se da je njen sjajni um bio praćen i izuzetnom fizičkom lepotom. Za nju se govorilo da se radije oblačila u odeću naučnika i učitelja nego u žensku. Uz to, zabeleženo je da se nije ustručavala da odlazi u društvo muškaraca što u ono vreme za žene nije bilo uobičajeno. To možda može da se objasni i njenom neobičnošću, ali je u svakom slučaju bilo očito da je Hipatija išla daleko ispred svog vremena.

Surova smrt

Aleksandrijska naučnica imala je i određeni politički uticaj u gradu, pa je, možda mimo svoje volje, upletena u razmirice Oresta, carskog namesnika Egipta, i aleksandrijskog patrijarha Kirila, trvenje koje će na neki način doprineti njenoj mučeničkoj pogibiji. Kiril i Orest došli su u loše odnose posle velikog sukoba hrišćana i Jevreja, posle koga su Jevreji, po Sokratu Sholastiku vinovnici sukoba, proterani iz grada. Orest, koji je uložio mnogo napora da se sukob izbegne, ali u tome nije uspeo, bio je ogorčen na aleksandrijskog patrijarha smatrajući ga glavnim krivcem za odlazak Jevreja, što je samo moglo da šteti ekonomskim interesima velikog trgovačkog grada kakav je tada bila Aleksandrija. U Kirilovu odbranu su ustali neki ostrašćeni monasi i dogodilo se čak i to da je jedan od njih kamenom pogodio Oresta. Stražari koji su okruživali carskog namesnika uplašili su se i pobegli, ali je narod odbranio svog upravnika. Sve to govorilo je o zategnutom stanju koje je postojalo između različitih verskih zajednica u Aleksandriji. Koliko je ta isključivost mogla da naraste pokazuje i slučaj kad je po naređenju patrijarha Teofila (384–412), Kirilovog prethodnika na alaksandrijskoj stolici, 391. godine spaljen znameniti Serapion sa svim ogromnim knjižnim blagom.

Za razumevanje duhovne klime u onovremenom Vizantijskom carstvu nije bez značaja ni podatak da je filozofe s njihovom učenom tajanstvenošću tada bilo lako osumnjičiti za zaveru, ali i optužiti za čarobnjaštvo i magiju. Budući da je hrišćanska crkva oštro istupala protiv magije, nije bilo teško nahuškati ne samo vlastodršce nego i vernike na one koji su upražnjavali magijske radnje. Pogotovo u okruženju kakvo je bila Aleksandrija u kojoj je sve kipelo od verske netrpeljivosti. Jovan iz Nikiu, egipatski episkop iz 7. veka, u svojoj hronici upravo istrajava na tome da je Hipatija magijskim radnjama prosto opčinila veliki broj žitelja Aleksandrije. Istine radi, treba naglasiti i činjenicu da su se ponekad i učeni ljudi, u želji da pribave slavu, svesno izdavali za magove. Neki od njih su i stradali, ali se za njih ne bi moglo reći da su bili mučenici nauke nego mučenici paganske vere.

Kad je u pitanju Hipatija i njena tragična smrt, Sokrat Sholastik naročito ukazuje na činjenicu da se na nju podigla ljudska zavist. Zamereno joj je što je često razgovarala s Orestom s kojim je inače prijateljevala. Kako to često biva, počele su da se šire i glasine kako ona tobože odgovara carskog namesnika Aleksandrije da se pomiri s Kirilom s kojim je bio u velikom sukobu. Ni njeni stavovi nisu mogli naići na odobravanje hrišćanskih krugova, ali, kad su je prijatelji pozvali da se odrekne nekih svojih shvatanja, veoma opasnih u gorljivoj verskoj atmosferi tadašnje Aleksandrije, ona je to odlučno odbila.

Pokazalo se da je optužba da loše utiče na namesnika Oresta bila dovoljna za najusijanije pristalice aleksandrijskog prvosveštenika da počine zločin. Sokrat Sholastik zapisao je sasvim određeno da je prost narod Aleksandrije uvek spreman na pobune i najsvirepije prestupe i da se neće smiriti dok se ne prolije krv. Ovog puta njih nekoliko, koje je predvodio neki anagnost (čtec) Petar, odlučilo je da kazni svoju učenu sugrađanku. Jednom prilikom, u martu 415. godine, kad se Hipatija u kočijama vraćala kući, najpre su je presreli i uhvatili, a onda odveli u crkvu koja se zvala Kesarion. Tu su je, kako piše Sokrat Sholastik, svukli do gola i isprebijali na smrt. Kako im ni to nije bilo dovoljno, njeno telo isekli su na komade, odneli do mesta zvanog Kinarion i tamo ga zapalili.

Sokrat Sholastik naglašava da je episkopu Kirilu i svim hrišćanima Aleksandrije bilo žao zbog ovog nemilog događaja. A onda donosi hronološku odrednicu Hipatijinog ubistva: to se desilo četvrte godine Kirilovog episkopstva (412–444), u vreme desetog konzulstva cara Honorija (395–423) i šestog konzulstva cara Teodosija II (408–450), u martu, tokom velikog posta. Reč je o martu 415. godine, a Uskrs je te godine bio 11. aprila. Hipatija je usmrćena u životnoj dobi od oko četrdeset pet godina, ako sledimo one koji njeno rođenje stavljaju u vreme oko 370, ili u kasnim pedesetim godinama, ukoliko verujemo onima koji smatraju da je rođena između 355. i 360. godine. Mada je zbog izuzetne lepote i pameti – nije lako razlučiti šta je tu moglo da bude odlučujuće – imala puno udvarača, nikada se nije udavala.

U nauci je dosta raspravljano o umešanosti i mogućoj Kirilovoj krivici za Hipatijinu smrt. Ovu raspravu dodatno je otežavala oskudnost i katkad oprečnost sačuvanih izvornih podataka. Premda je izvesno da se aleksandrijski patrijarh nije mogao slagati s njenim paganskim stavovima, vrlo verovatno ni s njenim druženjem s Orestom, a zasigurno ni s njenim „slobodnim” ponašanjem, utisak je da prevladava mišljenje da Kiril ne može da bude odgovoran za ono što se dogodilo. Reč je o patrijarhu Aleksandrije i velikom crkvenom ocu koji je nešto kasnije, 431. godine, na Trećem vaseljenskom saboru u Efesu odneo važnu pobedu nad carigradskim patrijarhom Nestorijem (428–431) i obezbedio ugled i zvezdane trenutke aleksandrijske patrijaršije.

Hvalospevi jednog ženomrsca

Za Hipatiju bez preterivanja može da se kaže da je bila poslednji veliki aleksandrijski matematičar i filozof. Tragična smrt dala joj je i posebnu auru koje u protivnom možda ne bi bilo jer ostaje činjenica da dela ove naučnice ipak nisu sačuvana. Neki od njenih učenika otisnuli su se preko Sredozemnog mora i stigli u Atinu, na čuvenu Platonovu akademiju, najbolju školu antičkog sveta, koju je nešto više od stoleća posle Hipatijine pogibije, 529. godine, zatvorio car Justinijan I Veliki (527–565). Ima savremenih istoričara koji su skloni da upravo u tom događaju vide kraj starog i početak srednjeg veka.

Koliko je Hipatija zavredila poštovanje već za života, na osoben način pokazuju stihovi koje je u njenu čast nadahnuto napisao Palada. On je nastupao sa stanovišta kiničke filozofije i sa hrišćanstvom nije imao ničeg zajedničkog. Štaviše, hrišćanski monasi su kod njega izazivali oštar podsmeh. Palada je takođe živeo u Aleksandriji, skoro u isto vreme kao i Hipatija, i na neki način bio je rascepljen između tih istorijskih i verskih antipoda hrišćanstva i paganstva, osećajući se podjednako neudobno i u jednom i u drugom. On, kome su bili strani pohvala i patetika, koji je hulio i žigosao sve oko sebe, sebi nesvojstveno hvalio je naučnicu iz Aleksandrije. I o njoj zapisao:

„Kada te ugledam, pri tvojim
rečima padam na kolena
i dižem ka zvezdi Danici
svoj pogled.
Jer ka nebu ide sve
što radiš, na nebo upućuje
lepota reči,
božanska Hipatijo,
ti, čista zvezdo mudrosti!”

Ovi stihovi dobijaju na težini kad se zna da ih je sastavio jedan ljuti satiričar, poznat po žaokama i otrovnim primedbama, a u velikoj meri ženomrzački nastrojen. Drugim rečima, Hipatija teško da je mogla da dobije lepši i uverljiviji hvalospev od ovog koji je izašao iz pera pomalo mušičavog i mrzovoljnog Palade.

Umna i sebi dosledna naučnica iz Aleksandrije nije odolela slepim silama nasilja, ali njen istinski život nije prestao u martu 415. godine. Naprotiv, u potonjim vekovima njen značaj u istoriji nauke vrednovan je veoma visoko. Iz naučnog njen ugled se na naročit način preneo i na polje književnosti i slikarstva – postala je omiljena junakinja pojedinih umetnika. Tako raznolikim i iznijansiranim čarima žene – sveznadara nije mogao da odoli ni engleski sveštenik, pesnik i romanopisac Čarls Kingsli (1819–1875) koji ju je 1853. godine opisao u romanu „Hipatija”. Uradio je to s uobičajenim i razumljivim preterivanjima svojstvenim razdoblju viktorijanske Engleske, koja više govore o njegovom vremenu nego o razdoblju u kome je živela glavna junakinja. U romanu, za koji je izrečena ocena da je pun sadističkog erotizma, Kingsli je o Hipatiji govorio kao o „duhu Platona u telu Afrodite”.

Daleko ozbiljniju knjigu o životu i radu znamenite naučnice, a na temelju istorijskih podataka, pod naslovom „Hipatija iz Aleksandrije”, napisala je Marija Dzielska, profesor Jagelonskog univerziteta u Krakovu.

Snimljen je film o tome. "Agora" (2009)

http://www.imdb.com/title/tt1186830

Stari Rimljani imali su jednu izreku: “Kad nestane Rim nestaće svet.” Padom Rima svet je zaista nestao. Barem onaj civilizovani deo sveta. Nastupila su mračna vremena. Hrišćanski varvari rušili su sve pred sobom hiljadu godina. Sve dok se nije pojavila renesansa. Amerika je moderni Rim. I ako se dogodi da ona padne, tada će muslimanski varvari rušiti sve pred sobom hiljadu godina i više...

Ja sam plavooki belac, evropljanin, najpametnija i najagresivnija životinja na svetu.